Хришћанска иконографија је вековима,  не само  на овим просторима, представљала доминантну форму визуелне уметности, чији су ликовни домети били и остали виско вредновани. То између осталог потврђује и присусутво икона у сталним поставкама  Лувра, Викторија & Алберт, или Британског музеја.

 Од наjстаријих сачуваних икона (око 550.г. ) у Манастиру Свете Катарине на Синају, па до пада Цариграда 1453.г. и касније све до наших дана, ликовни стил иконографије се развијао, тако да за поуздано утврђивање времена настанка старих икона може бити довољна и стилска анализа особености карактеристичних за поједине периоде.

 Међутим, у Србији, као и на целом Балкану, данас нажалост доминирају мање или више верне копије средњевековних икона, тако да је огромна савремена (ре)продукција сведена на ниво реплике, често упитног квалитета.

 Такав копистички приступ, чије је постојање резултанта спреге многих фактора, поменимо само захтеве тржишта и погрешно схватање традиције, довео је до кризе: високе ликовне домете старих икона замениле су беживотне копије, тако да је некада велика уметност изгубила то достојанство у XX веку,  и дуго, деценијама, оправдано била изгнана из угледних уметничких галерија, не само у овој земљи.

Озбиљну дискусију на ову тему водили су између два светска рата наши истакнути историчари и теоретичари уметности, али авај - изгледа да ни у овој сфери нећемо избећи окретање у зачараном кругу.

Иако неки кописти верују да управо тим и таквим поступком настављају традицију и предање векова иконописања, у историји црквене уметности, бар до XX века, нису постојале две идентичне иконе (баш као што не постоје ни два идентична људска лица), иако је до наших дана сачувано на десетине хиљада икона на просторима некадашњег Византијског комонвелта.

Зато веома радује што се последњих година примећују нове, свеже тенденције код једног броја иконографа, који су одбацили паус папир и копирање заменили неизвесношћу мукотрпног трагања за новим решењима у оквиру традиције, уносећи разнородне ликовне елементе, пореклом често са веома удаљених временских и просторних координата, и тако на прави и једини начин наставили путевима својих историјских претходника.

То сведоче и радови тројице иконографа чија су остварења изложена у галерији 'Отклон'.

С друге стране, такве нове иконе редовно подстичу на питање - да ли су оне насликане у складу са црквеним канонима?

Чињеница је да не постоје канони који одређују стил, нити је византијски стил канон (речи Др Георгиоса Кордиса). Постоје само два општеважећа канона Седмог васељенског сабора (Никеја 787.г.): икона мора имати лик и натпис - који ту личност идентификује. Али постоји и трећи, незаобилазни елемент: досадашња традиција или предање иконописа, а то је заправо једна велика разноврсност поетика.

Све остало оставља се слободи и таленту аутора, са императивом основне богословске поруке - икона треба да сликом антиципира нови, есхатолошки свет, у коме су људи и природа ослобођени од робовања законима нужности овог света. Следствено, икона је ликовни еквивалент теолошког дискурса који афирмише слободу.

Данашње иконе су много чешће по својој суштини ближе сувениру или продукту народне радиности, него аутентичном  остварењу ликовне  уметности, и зато сва подршка припада трагаоцима.

 Само такве иконе могу, уз остварења наше средњевековне уметности, бити препознате као важан део овдашњих културних специфичности, и тиме нас у најбољем светлу представљати остатку Европе и света.