Три иконописца - један професор, један апсолвент, и један студент Академије СПЦ за уметност и консервацију, следећи свако свој лични сензибилитет, и користећи свој особени ликовни израз, покушавају да кроз подухват ауторског иконописања означе свет чији је долазак најављен јеванђељем. У XX веку, иконописање се махом свело на копирање средњовековних икона. Постоји потреба појединаца да у традиционалну црквену уметност унесу нов, свеж ликовни језик, да је обогате и оживе, учествујући у њој целим својим креативним бићем. То је потреба за иконом као личним молитвеним (до)приносом, а лично и универзално никад није могло да постоји једно без другог.
Three icon painters - one professor, one senior student and one student from Academy of Serbian Orthodox Church - each of them following their own sensibility, and using their personal visual expression, are trying to define the world that has been foretold by the gospel. In XX century, the icon painting was mostly reduced to copying of medieval icons.There is a need for introducing new, fresh visual language to the traditional religious art, to make it rich and alive, by engaging in it with the entirecreative self. There is a need for an icon as a personal devotional contribution, and personal and universal have never been able to exist without each other.
