GLE... ČUDO

 

 

Gle kiši!, je, verovatno, najopetovaniji usklik kojim se najprisnije objašnjava ono što bitno nadmaša objašnjivo, najpreciznije ocrtava neuhvatljivo, najkonciznije obrazlaže ono što nadilazi sve razloge, a čini ih, ipak, smislenim. Čuđenje pred čudom. Pretapanje dokolice u mislenu klicu smisla. Tvrdnja oznojena radošću smotrenja nesmotrenog, čedna obest raskrinkavanja naravnih običaja posmatranja atrofiranih u koristan razum, osmatranje nadnaravne spletke kosmosa. Javka nedojavna. Skok misli iz zasede stisnute moždine. Trnci, kao kada krilo sprema se u rast, kako Platon svedoči.

 

Da, zamislite, pada kiša, reče i ona i već otide.[1]

 

Kiša veže nebo i zemlju, simbolske polove čovekove raspetosti. Statistička biohemijska činjenica ili čudo... Brlog ili hram...

 

Reči su između. Između sveta. Slike obuzdane u stegi stvarnosti. Pljosnate reči.

 

Kako reći neizrecivo... čudesno... bezvremeno... udes privremenosti.

 

Rasprava slepog i gluvonemog, naoružana sumnjivom memorijom, možda je, metodološki, najispravnije uputstvo za upotrebu metafizike, premda suviše literarno i, opet, miš-olovka je ključ...

 

 

Latice reči sada struje krvotokom.

Sićušna kapljica krvi klizi niz kažiprst na beli stolnjak.

To je još jedan prilog slikovnom rečniku.[2]

 

Joškin Šiljan gradi svoj slikovni rečnik nevidljivog u vidljivom, u nečuju čujnog. Utaboren u samost sve-mira, tka neverovatne pripovesti koje upozoravaju da su čudesa ne samo moguća nego i neophodna. Trivija disanja, konačnog niza udaha i izdaha, pesmom postaje neophodno čudo, suštinski, dokolički razlog dosanjanog privođenja dosadnog nerazuma u raz-um. Uman je Šiljan. Zna za Tapiesov nauk da ruka slikara, veština pripovedača, ne sme da zakloni mesec. Samozadovoljstvo iscrpljene veštine, glamur egzibicione samodopadnosti, sjaktava jalovost povoljno trendirana, to nije usud ovog umetnika. Njegov kažiprst prometejskom upornošću pokazuje tamnu stranu meseca i preko nje svetlo, izvor svih senki. Njegove likovne reči, ili rečite slike, fragmenti su nadljudskog likovnog zdanja, tonske skale nadsjajanog sjaja, svestan da ljudska mera nije dovoljna da dušu izdigne iznad prosekturne monohromije. Kao što pušta slova, izrečena i zamišljena, da se razvijaju krvotočnom logikom ponorne linije, koja se vrla hitrom bistrinom baca na papir, ili šta već, otvara reči u reči, slike u slike, bez gimnastičkih figura po ukusu virtuelne katedre za umetnutu forenziku umetnosti, tako sliku slikom preporađa. Kako sam potvrđuje, slikanje je za njega način saznavanja, prilagođavanja bogovima, ne zemaljskom metru. Zato i jeste to slikarstvo koje nedostaje, zato i jeste to pripovedanje koje ne staje, jedan neprekinuti ison nesvisla smisla.

 

Šiljanovo je delo kao kiša. Čardak ni na nebu ni na zemlji. Portal dvosmernog toka. Kao što vatra u mrzloj tmici drži slušače na okupu uz pevača priča, tako njegova pevanja drže nebo i zemlju skupa u istoj rečenici, likovno interpunktiranoj da bliže srcu legne gledača.

 

Sa te pozicije, jasan je Bosiljev nauk da je svaka boja dobra, samo je treba čučnuti na pravo mesto. Jedino moguće. Ili uputstvo Zorana Stanojevića u Šašmaturgiji, da svaku dramu možete, što je dokaz i sam Šekspir, početi bilo kojom rečenicom. Ali svaka naredna je obavezna. Te obaveznosti su, međutim, višeg saznajnog reda, daleko iznad sofisticirane stilistike banalnosti. Priziv pripovedanja, iskazivanja neiskazanog, nameće slobodu obavezanosti. Svaki postupak i materijal je pogodan ako je u funkciji tačnosti iskaza, a procedura saopštavanja je brušenje značenja, pomeranje saznajnog ka spoznaji. Tako i izbor atipičnog medija, povećanje otpora materijala, bistri aritmirani um i rastvara novi prostor nad uljuđenom trpezom. Izbor, na primer, šmirgle kao podloge je duhovito samorazotkrivanje, a humor je pro(u)bitačno sredstvo koje skida gard i razgaljuje konzumenta, miri ga s merom, osmehuje mu smelost, što je već više nego dovoljno. Na početku ovog milenijuma, na podu jedne galerije pročitao sam titl obešenog rada: Šiljanova mašina za podizanje pogleda nagore. Svedočim – mašina radi.  Dalje: uputstvo za upotrebu dostojanstva, po volji. Skrušeno oboriti pogled pa ga uzneti, u vreme kada se, kako Bjenkovski potvrđuje, pada horizontalno i padu nema kraja...

 

Šiljanove likovne pripovesti zidane su na dve vode. S jedne strane to su podatni podaci života istrgnuti iz ukoričenog almanaha sudbinskih predubeđenja, izvučeni iz pećine na brisan prostor po kome se rišu ćilimarski bogato i razigrano, namah u ćilibar zgrušnu, varnicu samokresnu bace. Svaki događaj je dobar povod da se povede dobra priča. Svako zrno peska otkriva tajnu stene, i pripovest o kljunu i jetri i... Svaki lelek u sebi čežnjiv osmeh skriva, a bezumna radost razumni krah krivi. Opet, tu su i namerena dopisivanja sa majstorima slikarstva ( i ne samo njima, mnogi umni poznati i nepriznati oglasiše se kroz Šiljana). Tako su, s mendeljejevskom preciznošću, u slikarskim raspredanjima ovog umetnika, raspoređeni i Miroov nadvodni svet i Kleova preciznost sna, Heringova euforična opsesivnost, Bosiljeva epika... do predviđenih praznih mesta za nova vaskrsnuća.

 

Za slike Joškin Šiljana ram nije dovoljan. Ni zidovi nisu dostatni, a i kubikaža galerije je premala. Ni ceo poznat svet nije dovoljan. Njegove slike rađaju slike. One su plodno žive, novom slikom življe i celovitije. Srce je jedina prava mera, ono srce koje neumereno iz grudi iskače.

 

Taknuto mahnito.

 

Zacrtano zadrt. Vanvremen – znači – svevremen.

 

Šiljan se ne pita koliko je stvarno stvarno. Ne odgoneta temporalne aporije koje modnim sumrakom hlape u plitku enigmatiku svakodnevice. On stvara stvarnost stvarniju od stvari. On ne objašnjava – on otkriva tajnu.

 

Tajna to tajni,

za dalju nekud menu

otvori vid.[3]

 

Prene tajnom. Snagu osnaži. Rasvetli čudo.

Čudo čuda.

 

Gle, slika!