Razrada jedne slike, Katarina Radulović

 

Izloženi radovi pokazuju polihromnu i belu apstraktno mišljenu sliku koja je nastala promišljanjem istog motiva. Uslovno rečeno motiva jer u tradicionalnom određenju pojma o motivu ne možemo govoriti. Više je reč o obliku koji analitično tretiran biva uvećan, razložen i približen oku posmatrača. To je oblik koji nas uvlači u sadržaj koji zavodi našu svest da mislimo u parametrima istog a izmenjenog, uvećanog i time novog. Početna “mala slika” poslužila je kao neiscrpan vokabular vizuelnih znakova i značenja. U tom smislu, slika je rađajuće tkivo koje uvek nanovo iz sebe rađa novu mogućnost i još jedno likovno ostvarenje. U posebnom odnosu prema obliku prepoznaje se kontinuitet i potreba umetnika da jednom dotaknutu ideju treba valjano obraditi i nadalje je obrađivati. Iz posvećenog, fokusiranog rada na slici proizilazi nova ideja o drugom vizuelnom entitetu izvedenom iz prethodnog. Zapravo dešava se drugo od istog u Bodrijarovom smislu reči. Prvobitno nastala “mala slika” jeste platforma ili pozadina koja omogućava da rad na jednom delu ne otvori samo lavirint mogućnosti već da otkrije i novu ravan koja često puta može da iznedri mnogo značajniju ideju u koncepcijskom i vrednosnom smislu. Tako predstavljeno zumiranje slike ili prodiranje u njenu teksturu dovodi do razmišljanja o još jednom postmodernističkom postulatu građenja artefakta a to je citat sa razlikama, odnosno ponavljanje sa razlikama kako je zabeleženo u teoretskoj artikulaciji Dubravke Oraić-Tolić.

        Još jedna od osobenosti predstavljenih radova jeste afinitet umetnika prema crtežu, tačnije naklonost prema liniji kao nekakvoj vodilji koja kruži, opisuje i stvara oblik. U tako nastalom crtežu prepoznaje se proces kao posebno važna instanca rada. Svaki PROCES pa i ovaj jeste POSTUPAK. Ovako nastao crtež nimalo nije slučajan, naprotiv on je proizvod postupka i tretiran je kao deo složenijeg procesa. Naravno, crtež je neodvojiv od celine prizora i kao posebno istaknut u belim modelima sugestivno stvara mrežu, odnosno skelet slike. Pogled posmatrača prati konturu, njeno umnožavanje, usložnjavanje i time raslojavanje crteža. Tako nastaje konkavno-konveksna projekcija koja konstantno vuče pogled posmatrača ka unutra, kroz punkt u teksturu slike i u isto vreme odvlači pogled ka fizičkim ivicama platna. Slika se širi i pokazuje intenciju da zauzme potencijalni okolni prostor. Otuda ona je izvedena kao apstraktni nefiguralni all over koji postaje jedno vibrirajuće tkivo ispunjeno podacima i mnoštvom vizuelnih punktova čime se stvara iluzija blagog pokreta.

         U postupku nastanka crteža i onoga što crtež čini a to su konture uzoran je odnos između istih koji je potrebno ostvariti i održavati. Crtež jeste komplikovan u svojoj slojevitosti zbog čega autor insistira na preciznosti i na usklađivanju kontura. One stvaraju čitav jedan imaginarni arhipelag pitomih obala ili oblika oblih ivica i mekog poteza. Konstelacija elemenata nije nasumično zabeležena već se radi o negovanoj kompoziciji, o ostvarenom skladu kontura izvedenom veoma brižljivo. Vizuelno štivo nastalo je promišljanjem crteža “male slike” i prenošenjem blago neravnih partija sa ove slike na druga platna. Za proces ili postupak kao važnu odliku rada bitan je nastanak reljefa u malom formatu. Pastozno nanošenje većeg broja bojenih slojeva, sušenje pa skidanje nanosa do niskog reljefnog primera dovodi do zaravnjenog modela primamljive taktilnosti. Tako nastalo delo aktivira još jedno čulo receptora, čulo dodira. Moguće je da se čitav postupak ponajbolje oseća u tom dodiru. Takođe, simptomatičan je i momenat kada umetnik staje sa skidanjem reljefa. Struganje, šmirglanje, otpadanje bojenih slojeva, potom glačanje zadržanog sloja su sve atributi postupka.

          Jedna instanca rada umetnika jeste POSTUPAK, a druga koja se ukazuje je POSTUPNOST. Ovo je potrebno razlikovati jer postupnost izrade zahtevajući preciznost teško trpi grešku. Postupnost vodi ka formiranju ideje, ka početku i ka finalizaciji slike dakle, ka kraju. Pitanje kako je nastao ovako koherentan i povezan opus možemo da potražimo mnogo godina ranije jer ovako mišljena slika ima svoju genezu. Umetnik još u vreme studija počinje da promišlja jednobojno, nejednoobrazno (nanosi na pojedinim delovima slike nisu isti) likovno polje. Ideja se začinje i u ranom uspostavljanju mreže i njenim modifikacijama. Otuda, moguće je razmišljati o slici kao o posledičnoj tvorevini izvedenoj iz prethodnog likovnog entiteta. U prezentiranim radovima svaka slika proizilazi iz vizuelnog i procesualnog iskustva prethodne čime umetnik vrlo vešto prezentira razradu jedne slike ili različita stanja slike na osnovu kojih je obrazovan čitav ciklus.

        Da bi se postupnost što bolje sagledala bitan je i odnos umetnika prema boji. Za bojom se traga, a potrebno je i očuvati pronađeni bojeni ton. Kontakt bojenih separata je važan, interakcija boja i šire komunikacija bojenih fragmenata. Boja je do retko zapamćenih primera ravno naneta na površinu. Kao da četka više nije bila u upotrebi već su posredi izvesne tehničke dosetke digitalno nastale slike. Naprotiv, u velikom formatu umetnik rukuje iznenađujuće tankim četkama. Postupnost stoga nalazi referencu u minucioznoj obradi i istrajnosti. Takva manuelna preciznost zahteva vreme i koncentrisan posvećen rad. Osim toga o postupnosti govori i jedna paradoksalna pozicija - fon slike nastaje poslednji. Neočekivano pozadina se oslikava kao završna. Ponekad se i manipuliše bojenim slojevima. Neretko desiće se da umetnik nezadovoljan nanetim premaže čitav sloj i ponovo pristupi oslikavanju. Do slike se dakle dolazi postupno. Ona je rezultat iznađenog procesa ili postupka i postupnosti.

      Proces nastanka jedne ovakve slike utoliko je značajniji jer je manuelno i samostalno iznađen i realizovan dugotrajnim predanim istraživanjem što predstavlja posebnu dragocenost.