OPTIKA  HAOSA

                                       Ili The Boy With Kaleidoscope Eyes

 

 

 

     Ogledalo, opterećeno zgusnutom simbolikom, jeste ona vrsta motiva koji se više koristi u literarnom nego u likovnom iskazu.U rasponu od mita o Narcisu, čarobnih ogledala koja uvek govore istinu, zatim onih koja kriju „zemlju iza“, pa sve do mističnih Borhesovih, skoro da možemo  ispričati celokupnu istoriju ljudske potrage za identitetom.

    U slikarstvu su se pojavljivala skromno, maltene prikriveno - više kao neki mistični akcenat, nosilac dosetke ili likovne zagonetke i upotrebljavana su kao veoma zahvalno sredstvo da se demonstrira slikareva veština.

    Ogledalo u savremenoj umetnosti kao da dobija odliku sporosti. Ispred njega ipak treba zastati, ono usporava čak i svetlost, dok je lomi i usložnjava, čineći da se sve odigrava prirodnom brzinom. Samo, to više nije dovoljno.U vremenu neprestanog pokreta, ubrzane potrošnje vrednosti i čestih promena instant identiteta, nameću se drugačiji odrazi kojima se hrani ljudska narcisoidnost – elektronska slika može doživeti milionske kopije, korekcije u deliću sekunde i možete je podeliti sa hiljadama „prijatelja“ putem Fejsbuka. Isto tako, ona se može lako i obrisati.

  Toni Aničin sa retkom iskrenošću pokušava da zavede, uhvati i uspori svetlost svojim magičnim kutijama. Gradeći svoje „zamke“ , autor računa  na fascinaciju ogledalom. Ono privlači i posmatrače i svetlost, mameći u mogućnost da se vidite iz drugačije perspektive, da „uhvatite pogled dvojnika“, gledate sebe izmeštenog, možda čak i prošlog....Pomoću malih sentimentalnih mamaca, bljeskova iz detinjstva i sveta biljaka i insekata, autor pravi aranžman ponuda, obećanja i ličnih fetiša.U fluorescentnoj ohlađenosti „scene“koja izranja iz potpunog mraka, tinja  prikrivena dinamika - radi se o prizoru iza čije kulise dinamično ključa udvajanje i množenje slika.

  Zahvaljujući suptilno izbalansiranoj mreži prelamanja, sam prostor se otima ustaljenom poretku.U lavirintu odraza gubi se lokalnost objekta, samim tim i lokalnost prostora. Fina i nepredvidiva optika haosa  usisava  nas u taj izmešteni, paralelni svet. On buja kao višak tkiva i počinje da raste bez ograničenja i kultivisanja, da bi nas,kao kakav podivljali vrt, iznenadio svojim preobiljem.

 

                                                                                                                  Aleksandra Šaranović