O(t)pisivanje identiteta
Problematika identiteta, ma kako ga mi percipirali i bez obzira na to smatramo li ga centralnim ili perifernim pitanjem, okupira umetnike kontinuirano gotovo čitav vek. Mimo modernističkog zahteva za potpunom autonomijom umetnosti odnosno redefinisanjem njene funkcije i uloge u društvu, umetnici su koristeći različite medije intenzivno počeli preispitivati vlastite identitete (nacionalne, rasne, rodne, seksualne) artikulišući na taj način društvenu stvarnost.
U tom pravcu, Nevena Aleksovski serijom crteža pod nazivom Šetnje razmatra vlastitu identitetsku poziciju, ali i pokušava da otvori pitanja savremenog umetničkog nomadizma te koncepata društvenih uloga, doma, asimilacije i egzila. No, nameće se pitanje na koji način ona to čini odnosno o kakvim crtežima je tačno reč.
Iako se višegodišnja umetnička praksa Aleksovske može okarakterisati kao višemedijska (slika, video, instalacija, performans), centralnu tačku njenog opusa predstavljaju crteži mahom nastali u periodu njenog boravka van Srbije. U pitanju su beleške ili tragovi umetnicinih instiktivnih i intimnih senzacija, začudne i haotične kompozicije, nalik dečijim crtežima. Polazeći od unutrašnjeg dijaloga te analizirajući sopstvene emocije, dileme, stavove, ona kao da gradi specifičan sistem znakova kojim posmatraču, izmeđuostalog, želi da sugeriše banalnost svakodnevne komunikacije te duhovnu i emotivnu prazninu savremenog čoveka. Tome dodatno doprinose zapisi, proste rečenice na engleskom ili maternjem jeziku (Day one: no clue; Pusti, pusti modu) prisutne na nekim od crteža.
S druge strane, radove Nevene Aleksovski treba posmatrati i u širem društveno-političkom kontekstu. Usled dominacije kapitalističke logike tržišta koja definiše tokove savremene umetnosti od umetnika se zahteva konstantno i bespogovorno prilagođavanje nametnutim pravilima igre konstantnog procesa proizvodnje, razmene i potrošnje (recepcije) umetničkog dela. Kompetitivnost, umrežavanje, inovativnost, fleksibilnost, migracija, samo su neke od poželjnih veština. Svaki čin odstupanja, nepristajanja, beskompromisnih odluka i kritičkog pristupa, umetnika mogu udaljiti od sistema umetnosti, usled čega on/ona gube svoj tržišni potencijal i postaje marginalna pojava prepuštena sama sebi.
Upravo na tom tragu preispitivanja pripadanja, adaptacije ili, naprosto, bitisanja, kako u svetu umetnosti tako i izvan njega, umetnica kontemplira pronalaženje, mapiranje, oblikovanje svog identiteta (ma kakav on bio). Ispunjavajući galerijski prostor fragmentima životnog iskustva umetnica simbolički gradi jedinstven prostor doma, ognjišta ili utočišta u kome se oseća sigurnom.
Uzevši u obzir sve navedeno, nameće se utisak da umetnica preduzima promišljenu, ali suptilnu, strategiju otpora. Sopstvenu umetničku praksu realizuje eskapistički te ostaje dosledna sebi i sopstvenim ubeđenjima, oglušujući se o diktate tržišta savremene umetnosti. U tom smislu, ceo poduhvat Nevene Aleksovski može biti stavljen u kontekst transgresije – prekoračenja iz pragmatične i instrumentalne u onostranu sferu, drugima rečima, skok od trivijalnog ili svakodnevnog objekta kulture u izuzetni objekt umetnosti (Miško Šuvaković).
Vladimir Bjeličić