Tačka nestajanja - Melanholia
Seriju radova na papiru Melanholija, započela sam 2012…Tehnika je nastavak mog bavljenja kolažem uz određene modifikacije…ovoga puta orijentisala sam se na jednostavniju i umereniju paletu koja bi podcrtala temu koju sam želela da otvorim uz kombinaciju tempere i monoprinta kao i paper cuta na papiru…
Pokušala sam da jezikom geometrije i specifičnog efekta koju stvaraju prelazi i gradacija tonova prikažem spektar melanholičnih osećanja, sve njihove 'boje', metamorfoze, gradacije…osećaj straha, bezizlaznosti, kao i njihovo postepeno menjanje u svoju suprotnost – neku vrstu unutrašnjeg 'uskrsnuća'. Bilo mi je interesantno da sopstvena osećanja ispratim kroz likovnu formu kao neku vrstu slikovne a opet i kliničke beležnice kroz koju ću se na neki način uhvatiti u koštac i obračunati se sa fenomenom tuge tako prisutnim u današnje vreme…
Likovni jezik je apstraktan, vise ili manje pročišćen u formi i koloru, boje su posne, valeri crne poigravaju se, sa određenim ritmičkim ponavljanjem, valerima bele, sa retkim izletima u iznenadne, jake kolore. Sam nastup nosi u sebi meditativne elemente, gotovo molitvenih likovnih simbola koji iznova iskrsavaju i pojavljuju se, poput kruga na primer - kompleksnog simbola (šifre) koja u zavisnosti od momenta i konteksta evocira teme ženskosti, promenljivosti, ciklusa, magičnog ponavljanja koje, poput molitve ima za želju da prizove sigurnost i zaštitu. Psihoanalitički elementi kao koncept dela, namerno su u nekim trenucima prenaglašeni, kao na primer odabranim apstraktnim elementima koji ovim putem postaju i gotovo se brutalno transformišu u intimne znakove i simbole, solipsističke putokaze i smernice koje prate i objasnjavaju posmatraču,duboko poniranje u sebe, u tamu duše, u ono htonsko postojanje koje neprekidno vri, teče poput vode, kreće se poput oblaka ili oluje sa momentima prividnog prestanka. Ponekad je pri radu uključen i konac - element koji povezuje ili naglašava te granične likovno-idejne elemente a nekad je prisutan gotovo 'slučajno', poput traga koji ostaje i kada se sve skloni. Kolaži neprimetno počinju da klijaju, da se otelotvoruju i neke od zalepljenih čestica uzdižu se, lagano a onda sve više, sa papira ili podloge - kao da imaju potrebu da se osamostale, da, iako čineći preciznu i ritmičnu kompoziciju, ipak žele sopstveni identitet što često dovodi do trodimenzionalnih efekata na radu.
Nekada su ti izleti apsolutni ( kao u 3D objektima na primer) a nekada sasvim prigušeni, kao u radovima koji su nastali povlačenjem česlja po debljim ili tanjim slojevima boje, prethodno nanetim na podlogu...Potreba za posmatračem, za onim Drugim, dovela je i do monoprinta i monotipije ( kao beskrajni otisci šaka ili delova tela na papiru, otisci papira o papir, 3d objekata, krugova ) koji i sami u sebi kao tehnike, koje, iako se baziraju na repeticiji, nose u sebi elemente neočekivanosti i slučajnosti kojima održavaju neprekidno stanje nemira, čak strepnje ali sa druge strane nose u sebi i element igre, prepuštanja i slobode - umetnik se tako 'samozarobljava' i samom sebi iznova izvojeva slobodu.
Sam pristup je dakle, mozaičan kako u ideji tako i u samom likovnom sprovođenju a u isto vreme i kontraverzan, budući da se, već spomenutim slikarskim potezima i jezikom vrši gradacija, postepeno ali temeljno nastajanje, zidanje, integracija - dok se u isto vreme dešava suprotan proces a to je manje ili više (odnosno jače ili slabije) dezintegrisanje, raspadanje, krunjenje - 'umiranje'... Estetski, likovno, koloristički, idejno...sve to gradi i bazira se na već opisanom kretanju, dinamici i ritmici, poput muzike koja metamorfozira u vizuelno.
Ivana Kalezić