Osnovna ideja izložbe Svetlosni subjekti zasnovana je na suprotstavljanju, sudaranju, ali i komparaciji i uzajamnom nadovezivanju/dopunjavanju (prividnih) suprotnosti: dizajn ─ umetnost, svetlost ─ tama, subjekt ─ objekt. Otvorena poenta koncepta izložbe očituje se kako u podcrtavanju međusobnih razlika, tako i u isticanju dodirnih tačaka odnosno mesta susretanja, uklapanja, povezivanja i isprepletenosti savremene umetnosti i dizajna...
Postavka, dakle, predstavlja neku vrstu vežbe u percepciji i razumevanju ova dva područja delovanja kao prostora za istraživanje i proširenje svakojakih granica (svrhe ili namene, na primer). Reč je, dakle, o izabranim radovima kao svojevrsnim vizuelnim i taktilnim metaforama koje u svoj fokus podjednako stavljaju utilitarnost, kao i opiranje svakoj upotrebnosti ili upotrebljivosti.
Tako su i tačke susreta pomenutih suprotnosti sadržane upravo u brojnim dualizmima: upotrebno i ukrasno, objekt i subjekt, svetlo i tama, materijalno i nematerijalno, vidljivo i nevidljivo, opipljivo i neopipljivo, estetika i ideologija/ontologija, ...
Prelaženje iz polja dizajna u polje savremene umetnosti i/ili obratno odvija se uglavnom prirodno i lako, jer, između ostalog, i dizajn i savremena umetnost davno su ostali bez svojih idealizovanih uloga i svog zagarantovanog mesta u stvarnom svetu, a rastuća potreba tržišta za jasnim i osobenim konceptom na različite načine briše granice između vizuelnih umetnosti, zanatstva i dizajna.
Isto tako, lajtmotiv postavke Svetlosni subjekti, vidljiv već na prvi pogled, je sama svetlost odnosno potencijal prikazanih radova da isijavaju, proizvode ili pak apsorbuju i sakrivaju svetlost.
Svetlosni kvalitet izuzetno je suptilan, a svetlo je nedokučiv i nepredvidljiv materijal. Fragilnost, osetljivost, ali i mnoštvo svetlosnih efekata omogućavaju stvaranje sasvim novog prostora u kom su postavljeni objekti nosioci njegove potpune transformacije i deformacije. Prostornost izloženih radova proširena je do granica širenja svetlosnog traga koji emituju/odašilju, tako da ovi umetnički objekti, kao izvori svetlosti, postaju istovremeno subjekti, nosioci radnje, glavni akteri događaja i situacije koja zapravo i jeste predmet pažnje posetilaca. A izložba tako postaje event.
S druge strane, svetlosna tela senzibilišu kod posmatrača konstruktivne, dekorativne, oblikovne i duhovite asocijacije, dok ponekad nose i angažovani ili ironični podtekst. Naime, objekti/subjekti su izrađeni tako da funkcionišu i kao forme mišljenja i razmišljanja, istraživanja i traganja ─ ali, i kao nosioci mnogih značenja, od ekspresivnog do kritičkog. Ovi radovi zato često, svaki na svoj način, provociraju moć navike, opiru se uniformnosti i podstiču na razmišljanje o očekivanjima, obrascima ponašanja i kontekstu uobičajenih predstava o svakodnevnom životu, kao i preispitivanje tradicionalnih trvdnji s njim u vezi.
U tom smislu, izloženi radovi (ne)upotrebnog karaktera, ukoliko ih izdvojimo i povežemo sa određenim, sopstvenim mestom (poslovnim ili privatnim prostorom), dobiće svoj puni smisao i značaj. Oni tada poprimaju vrednost određenog identiteta, predstavljaju identifikaciju, udomljavanje, prepoznavanje/projektovanje sebe, svog senzibiliteta, stava, vlastitih afiniteta i potreba, ali i vlastitog ukusa...
Suzana Vuksanović
Stvar postaje objekt u susretu sa subjektom ili je obrnuto?
Light is everything.
Light is both perception - how we see everything we experience - and how we remember the moment. It's how we experience color, texture, dimension and even mood.
It's how we sense and record the environmental ambience or 'feel' of a space.
It provides that X-factor that's either there or it isn't.[1]
