"Jorge Luis Borges, Aleph"  iz opusa Višečulni prikazi

" U dno stepenika, s desne strane, video sam jednu malu blistavu loptu koja je odavala zaslepljujući sjaj. U prvom trenutku učini mi se da se ona okreće, ali kasnije sam uvide da je utisak kretanja bio iluzija izazvana vrtoglavim prizorima u njoj. Prečnik Alefa bio je neka dva ili tri santimetra, ali kosmički prostor bio je tu u nesmanjenoj veličini.Bilo je beskonačno mnogo stvari koje sam jasno mogao videti iz svih tačaka u kosmosu. Video sam prostrano more, video sam zoru i sumrak, video sam posrebrenu paukovu mrežu u središtu jedne crne piramide, video sam beskrajne neposredne oči okrenute jedne prema drugima u meni kao u nekom ogledalu, video sam sva ogledala na zemlji a da ni u jednom ne ugledam svoj lik, video sam buket cveća, sneg, duvan, metalne žice, vodenu paru i svako zrno peska, video sam divlju kosu, ponosno telo, video sam krug suve zemlje kraj staze gde je nekada bilo drvo, video sam istovremeno svako slovo svake stranice, kada sam bio dete, čudio sam se kako to da se slova zatvorene knjige nisu mešala i gubila u toku noći,video sam svoju praznu spavaću sobu, video sam zemaljsku kuglu izmedju dva ogledala koja je umnožavaju beskrajno,  video sam u isto vreme dan i noć, video sam delikatni sklop kostiju jedne ruke, video sam cirkulaciju moje tamne krvi, video sam ljubav kako povezuje i smrt kako menja, video sam zemlju u Alefu, video sam svoje lice i utrobu, video sam tvoje lice, osećao sam nesvesticu jer su moje oči videle taj tajni predmet, čije ime ljudi uzurpiraju mada ga nijedan čovek video nije: nepojmljivi svemir.

Postoji li taj Alef u srcu jednog kamena? "