Brojna figuralika, sitna plastika od terakote, drveta i gipsa, često bojena, proistekla iz njegovog crteža kojim je stvorio svoj posebni figuralni svet krajem  šezdesetih godina.

    Najnoviji potez Đorđija Crnčevića, reklo bi se da predstavlja malu retrospektivu; to bi podrazumevalo tip izložbe koji pokazuje razvoj njegove poetike ,njegovu umetničku evoluciji ili čvorne tačke u njoj. Kao paradoks mi se nalazimo pred spakovanom, komprimovanom skulpturom u staklenim tubusima koji postaju stubovi arhitekture jednog skulpturnog pogleda na svet. Uvek sumarnog izraza, bez mnogo narativa u sopstvenoj skulpturi, sa velikim poštovanjem prema materijalu, ali i sa izrazitim tragovima sopstvenog rukopisa, procesa rada, traga alatke, Crnčević je spakovao takoreći ceo opus i paradoksalno ponudio, bez muzejske pretenzije i zaštite, pogled kroz staklo na dodire i razmake različitih skulptura, pojedinih njihovih faseta i neočekivanih susreta i dodira, nudeći neočekivani pogled kroz staklo na puno i prazno. Još jedan paradoks je ovde prisutan, a to je da skulptura koja traži dodir, taktilno, ovde ostaje nedodirljiva i nudi se pogledu samo jednom svojom dimenzijom, stranom, bez obzira na mogućnosti da li se radi na prepoznavanju lica ili naličja.

    Uglačanost ovih stakala, negde nas vraća na seriju Solženjicinovih portreta u gipsu, koji su visoko polirani za  razliku od ostalog rustičnog i robusnog materijala, gde je uvek negovan rukopis i trag umetnikovog rada. Pakovanje u ove tegle ili kubuse nije stvaranje novih artefakata, već kompresija vremena i prostora, istorizacija sopstvenog rada i otkrivanje novih skulpturalnih formi i različitog materijala.

    Pored staklenih tubusa, prisutne su i čelične konstrukcije, nešto veće i robusnije figure, koje nisu striktno spakovane već izlaze iz ravni strukture, izazivajući prostorne ekcese van glavne vertikalne čelične konstrukcije.

    Još jedan prisutan kontrast na ovoj izložbi prepoznajemo u olovnim poklopcima na staklenim posudama, kao i pokušaj uprisutnosti same skulpture njenom virtuelnom projekcijom kojom bi se ona prostorno prepoznala u svim dimenzijama. Nova izložba Đorđija Crnčevića može se sagledati kao pokušaj neke nove kontekstualizacije sopstvene skulpture koji autor postavlja kao diktat vremena ili kompresiju sopstvenog rada u vremenu i prostoru. 

                                                                                                                                                                                               Bojana Burić

 

Kompresija vremena

 

    Već nekoliko decenija skulptor Đjorđije Crnčević poznat je na našoj sceni po jednostavnoj, ali snažnoj skulptorskoj leksici koju ne napušta. Jednostavnih formi s punom pažnjom i poštovanjem materijala od koga stvara svoju skulpturu, on joj se ne podaje, već emancipuje njegov materijalitet intervenišući dodavanjem kamenu skromne aplikacije metala, tražeći sklad ili tenziju u tom odnosu. Naročito su izražene njegove skulpture od krečnjaka koje asociraju na jedan zavičajni refleks prema crnogorskom pejzažu, od koga on čini svojevrsnu skulpturalnu arhitektoniku. Njegovo fomiranje od figuracije šezdesetih godina, preko modularne skulpture (Solženjicinovih portreta u gipsu), sabrala je različite faze i mogućnosti njegovog skulpturalnog izraza u kojem bez obzira na promene, nijednog trenutka ne napušta skulpturalni način mišljenja i izražavanja. Iako markantna ličnost na našoj umetničkoj sceni, njegove izložbe nisu česte, a pojave u javnosti samo u trenutku kada mu se učini da ima nešto novo i sveže na skulpturalnom planu da nam iskaže.

 

ŠIRENJE VIZUELNE OPTIKE  

POMERANJE POETSKOG ISKAZA  

 

    Obzirom da je u pitanju umetnik osobito profilisanog kreativnog učinka, svaka nova izložba Đorđija Crnčevića se doživljava kao poseban likovni događaj. On stalno preispituje svoje umeće, koje je u kontekstu njegovog ranog stvaralačkog buđenja imalo primetnog dejstva. Taj imperativ traje do sadašnjih ostvarenja, bez obzira kojom se likovnom granom bavi. Treba imati na umu da je, pored skulpture, njegova znatiželja okrenuta grafici, crtežu i slikarstvu. Ipak, vajana forma mu je ostala stalna briga, kojom je stekao prepoznatljivost, šta više, ostvareni domašaji u tom domenu učinili su ga nezaobilaznom pojavom u tokovima savremene srpske umetnosti.

   Crnčević i ovom prigodom iznenađuje domišljanjem pojma skulpture, zapravo, pomeranjem njene datosti u drugu fenomenološku ravan.

   Predmet potonjeg zaokreta u izrazu, u dostizanju i širenju sklada između misaonog i skulptorski oblikovanog identiteta, počiva na jednom delu dosadašnjih postignuća. On je zasnovan na nekim rano ostvarenim pa i novijim radovima malih dimenzija. Tokom iskustvene putanje oni su mu bili prikladni sa stanovišta skice, pripremu projekta, često i kao gotova dela sa atributima zaokruženog jezičkog govora. Imajući u vidu njihovu plastičnu zasnovanost sa odlikom zaobljene forme bez naglašenog vertikalizma, koja je uz osetne varijacije u detaljima sklona grupisanju po bilo kojoj projekciji, vertikalnoj ili horizontalnoj, svejedno je, Crnčević je uvideo potrebu da ih spaja u veće celine. Njihovo grupisanje, je kroz providno omeđene „zidove“ uzdignuto na viši značenjski nivo. Dabome, nije u pitanju puko ili ovlašno slaganje gotovih „jedinica“, već smišljeno, prema oblicima i materijalima, (terakota – engoba, patinirano drvo, gips) osetljivo nizanje u jedinstven realitet čime je ovaploćen  novi estetski primat.

   Mada su neki od dotičnih, ovim putem segmentirano komponovanih jedinica, u vidu samostalnih ostvarenja, pokazivani sudu javnosti, autor je na ovaj način ukinuo njihovo sopstvo. Nizanje u veće zajednice kroz metalne konstrukcije, nalik kavezima ili pak staklene posude sa olovnim poklopcem na kojima je smešten deo skulptura, opredmećeni prizor je oslobođen sledom pojedinačno potisnutih, pojedinačnih vrednosti. Jedan oblik se dopunjuje sadejstvom drugog i drugih sličnih karaktera, čime je njihov unutrašnji vitalitet izmešten, pokrenut i dignut na drugu značenjsku i, dabome, vrednosnu ravan. Dakle, ideal formalne zaokruženosti pojedinih „predmeta“ napušten je i afirmisan u korist međuzavisnih obuhvata višeslojno datih rešenja.

   Crnčevićeve skulpture su preinačene u tkivo jedinstvene sadržajne optike u kojima ništa nije ponovljeno niti se na bilo koji način ponavlja. Kao takve, utemeljene su na komplementarnosti raznoliko sabranih oblika. U postojećoj tematskoj – motivskoj svrsishodnosti, početno zamišljena uloga pojedinih „činioca“ je u po nečemu suzbijena, dok je, prenamenom u novi organizam, njihov smisao proširen i upotpunjen drugim ishodištem.

   Potonji „projekti“  Đorđija Crnčevića bude raznolike primese kada je u pitanju biće skulpture. Njegove prostorne ambijentacije izazivaju višestruke asocijacije, ( jednim delom i na slaganje namirnica u tegle ) koje se uzdižu na određenu vremensku i vanvremensku dikstinciju istovremeno. Prošlost njegove skulpture je osavremenjena. Ona na nov, time drugačiji način traje u sadašnjosti. Datim stilskim otelotvorenjem Crnčević dodiruje postmodernu, konceptualnu ali i povišenu misaonu, gotovo, filozofsku konstantu, koja se manifestuje kroz višeslojno iščitavanje složeno kodiranog pojma oblikovne mase.

   Pokazani crteži, zajedno sa skulpturama, za ovu prigodu izdvojeni iz bogatog materijala, upotpunjuju utisak prilagođenosti izvesnom znakovnom konstantom koliko ekspresijom uspostavljenog međuprostora, koji se pretapa u primerenu zajedničku svodljivost. Njihovim sadejstvom provejava latentna povezanost, koja odaje utisak uverljivo opredmećene duhovne energije.

                                                                                                                                                                                                    Zdravko Vučinić